Šetam gradom, volim ja tako,  kad god sam u prilici, nailazim kraj  „Bosanke“, još uvijek, ja je tako zovem, a nekad davno bi i  RK„Beograd“, vidim žene, poznam ih, sve i jedna nekad je radila tu, brišu stakla i kikoću se, doduše malo ostario osmjeh, ali isto ko nekad bijele i plave „borosane“ na nogama, čiste, haman nove. Šta je ovo pomislih, kad prolaznik prije mene upita  a one vele uglas, dobile na sudu i sve vraćene na posao. Kažu neće dugo ni radit, utome će penzija, pa opet sve uglas, zasmijaše se sretne da sretnije ne mogu biti.